Zelena staza Tavankuta

31.08.2019.
Pešačenje okolinom grada
Zelena staza Tavankuta
trasa: Skenderevo, železnička stanica - Gornji Tavankut - spomenik Nemirne ravnice - Čikerija - Ljutovo, železnička stanica
broj učesnika 12

Još jednom smo prešli deo Zelene staze Tavankuta, poslednji put pred početak markiranja koje je u planu za polovinu septembra. Ovaj put odabrali smo smer kretanja od železničke stanice Skenderevo do železničke stanice Ljutovo.

Odlična povezanost vozom, jeftina vozna karta samo su neki od prednosti pešačenja u okolini Tavankuta. Ima tu mnogo toga da se vidi i doživi u nepunih 17 km pešačenja. Da krenemo redom:

Vozom u 7.30 za nepunih 30 minuta stiže se do stanice Skenderevo. Napuštamo voz i po dogovoru vođenje akcije prepuštamo Peri, on će nas voditi do nekadašnje partizanske baze Alkazar, jedne od desetina koliko ih je bilo u okolini za vreme II svetskog rata, baze iz koje su partizani krenuli u završnu borbu oslobođenja Subotice oktobra 1944. godine. Naravno, od nekadašnje baze ostali su samo tragovi, zakorovljena okolina, baza me više podseća na šaht za hidrofor, no, udovoljili smo Perinoj želji, takvi smo, ispunjavamo želje kada god je to moguće.

Na putu do prodavnice prošli smo pored jedne kuće, kuća kao kuća, ima ih na desetine u ulici, no, u ovoj kući ima lubenica, bar mi je tako rećeno. Ovaj put od lubenica nije bilo ništa, ostalo je samo saznanje gde ih ima, za neka buduća vremena. U svakom slučaju hvala na informaciji i ponudi da iste probamo u centru Donjeg Tavankuta gde danas nismo išli pa je i proba izostala.

Prva okrepa je u Trgoprometovoj radnji na raskrnici ulica u Gornjem Tavankutu. Posle kraćeg zadržavanja i odmora nastavljamo širokim, tipičnim vojvođanskim šorom ka crkvi Sv.Ane. Mala crkvica datira iz 1924. godine, kažu da se oko nje dešava Proštenje u Gornjem Tavankutu. Možda svratimo jednom u pravo vreme, danas nije taj dan. Friškim tucanikom, jer prošli put tucanika u ovom šoru nije bilo, idemo dalje, sve do groblja, po karti su tu dva krsta (križa) koja još nisam identifikovao, ni današnji pokušaj nije bio uspešan, valjda će neki naredni biti srećniji.

Od groblja hitamo do Tavankutske šume, kroz ili pored Zlatnog kraja, tako mi nekako Pera ispriča dok smo na začelju male kolone hitali da sustignemo one na čelu. Hladovina nam pomaže da ostanemo sveži i orni da idemo dalje. Najduža pauza, bar je tako bilo planirano, je kod spomenika Nemirne ravnice. Najzanimljivija staza je pak od spomenika ka Čikeriji, na nekim delovima dosta zarasla, bez obzira na to lepota šume ovde najviše dolazi do izražaja.

Od Čikerije do Ljutova je kombinacija peska, tucanika i asfalta, ovaj put sve podgrejano suncem koje je kako se podne približavalo pržilo sve jače. Spas je u minimarketu Duda u Ljutovu odnosno u frižideru pomenute prodavnice. Pošto do polaska voza ima podosta vremena ne preostaje nam ništa drugo nego da taj višak vremena potrošimo u ćaskanju sa lokalnim pivopijama. Zaključak: kapacitet su za respekt. I još nešto, hvala im za čast. Odužićemo im se jednom, nekom narednom prilikom.

Preostaje još malo tabananja do železničke stanice, čekanje voza i za pola sata eto nas na mestu odakle smo jutro krenuli, na železničkoj stanici u Subotici. Za manje od 200 dinara + još toliko za pivo, sladoled i druga hladna osveženja bio je ovo jedan jako lep i jeftin dan. Šteta što su ga mnogi propustili, no, biće dana za popravni.