Durmitor Bobotov Kuk

Cim smo stigli na Zabljak i kroz razgovor sa ljudima poceli da spominjemo nas uspon na vrh Durmitora, Bobotov Kuk, dobili smo savete da to uradimo sa druge strane, od Sedla ili Dobrog Dola. Razlog je jednostavan - tih dana bila je nezapamcena temperatura na planini, i uspon sa druge strane je mnogo laksi i kraci. No, mi smo vec resili da upravo zbog toga izvedemo uspon sa strane sa koje se ne ide tako cesto. Posto smo to jutro parkirali nedaleko od rampe ka Crnom Jezeru, staza je vodila pored kampa, zatim pored omanjih kuca, da bismo ubrzo usli u sumu. Suma je solidan deo puta, mozda i celih 2 km, i predstavlja neverovatnu sintezu velelepnih cetinara i kamenja. I tu smo vec mogli da pretpostavimo sta nas ocekuje usput - staza je kamenita, ima i korenja od drveca po njoj, palih stabala, sve sto je potrebno za zivopisnu atmosferu i izazovan uspon. A on je kroz sumu konstantan, zapravo cim primetite da je zaravnilo, znate i da ste izasli iz sume. Tu vec pocinjete da uvidjate kamenite predele durmitorskih brda. Deo odatle do prvih i jedinih katuna na putu je lagan, i odlicno dodje za fotografisanje i snimanje, kao i hvatanje zaleta za predstojece izazove. U katunu koji se nalazi na sred staze susreli smo zanimljivu ekipu ljudi, a tu mozete i da se okrepite sa hladnim napicima. Ipak, gazda je bio i dovoljno ljubazan da nam ukaze na postojanje izvora hladne vode nedaleko od katuna. Lokacija se nalazi na mapi, a i obelezeno je skretanje na 2 kamena u rasponu od 30ak m. Voda je zaista pitka i hladna, i bila je vise nego dobrodosla, jer premda nas je suma stitila od samog sunca, temperatura je bila i previsoka pa su zalihe vode trebale biti obnovljene. Tu vec pocinje pravi uspon, staza je teza i potencijalno opasna zbog velike kolicine sitnog kamenja po njoj. Kada se uspon zavrsi, pocinje jos jedan ravni deo gde se nalazi prvo odvajanje za Ledenu Pecinu. Zatim ponovo uspon, pa drugo i bitnije odvajanje, desno za pecinu a levo ka vrhu. Deo koji sledi je ponovo ravan, odlicno dodje kao odmor i priprema. Tu smo, pred konacni uspon, i odmorili u hladovini. A onda pocinje finale, deo staze na kome bi posebno trebalo obratiti paznju, uzbrdica prepuna sitnog kamenja, zatim deo gde se susrecemo sa onima koji penju od Sedla, a zatim i sama stena Bobotovog Kuka. Pri vrhu je potrebno korisititi i sajlu. Konacno, posle skoro 6 sati od polaska, izlazimo na vrh. Tamo je vec gomila stranih planinara, najvise iz nemacke. Uzivamo u pogledu, slikamo, razmenjujemo iskustva sa ostalima. Posle 20ak m krecemo nazad. Vrelina je i dalje prisutna, zalihe vode pri kraju, srecom uglavnom je nizbrdo. Kada smo stigli do izvora vode, snaga nam je vec bila pri kraju, ali posle osvezenja smo bili kao novi. Povratak kroz sumu, pa zatim alternativnim putem preko Crnog Jezera u sumrak. Do kola stizemo uz svetlost ulicnih sijalica.
Uspon na Bobotov Kuk je nas najveci poduhvat otkako planinarimo, i ponovo se pokazalo da se za planinu treba pripremiti psihicki i fizicki. Staza je super-zahtevna, retko je zemljana i uglavnom je ili uzbrdica ili nizbrdica. Sitno i krupno stenje,korenje drveca dodatno otezava. Ipak, sve to zajedno nije nam predtavljalo problem koliko vremenski uslovi. Na Zabljaku je taj dan bilo 30+ stepeni, na vrhu 25+. Vode smo imali, ali ispostavilo se ne dovoljno. Ja sam uneo vise od 5l vode, i prestao da osecam zedj i iscrpljenost tek kada je sunce zaslo. Zbog svega navedenog necu reci da preporucujem uspon od Zabljaka, ali ako se vec resite na to, pamet u glavu, ponesite vise vode nego sto biste inace, narocito ako je temperatura visoka.